SELJAK O KOMUNIZMU

NEPISMENI SELJAK O KOMUNIZMU

Uskočio sam u posljednjem trenutku u voz, koji je već polazio iz Požarevačke stanice za Beograd. Upao sam u vagon treće klase. Većinom seljaci, koji su iz obližnjih sela došli da pazare u Požarevcu. Seo sam pored jednog starijeg čike, koji je zabrinuto gledao kroz prozor i pušio.

Živim u Beogradu i rijetko kad imam prilike da porazgovaram sa seljacima. Između nas građana i seljaka nastala je provalija i kakogod oni nas slabo poznaju, tako isto i mi ni pojma nemamo o njima, njihovim brigama, željama, a da i ne govorimo o političkom stavu. Zagolicalo me nešto, da čujem o onog starog seljaka, šta on misli o ratu, kako gleda na gradsko stanovništvo i budućnost srpskog naroda. Iskoristio sam jedan slučaj koji je baš pre neki se desio u ovom kraju, ponudio starcu da zapali i otpočeo razgovor.

U početku nepovjerljivo, a posle, gotovo mladalačkim glasom, sasvim otvorenog i bez ikakvog straha počeo je starac svojom seljačkom logikom da izlaže svoje mišljenje.
– Jesi li čuo, čiko, šta se ono desi pre neki dan u Topovnici?
– Jesam, sinko, čuo sam, i voleo bih da nisam!
– Pa šta misliš o tome?
– Ako ćeš pravo, mislim ono što svaki od nas misli. Zlo naopako po nas seljake. Kakogod okreneš ne valja.
– Kako to misliš?
Pa evo kako ti je, s nama seljacima. Nikada mi seljaci nismo bili komunisti. I ne znamo šta mu je to komunizam. A one neke naše dangube, upadnu noću u selo, zapale opštinsku arhivu, da se ne zna čije je šta, pa onda umaknu, sve u ime nekog komunizma. Mi znamo šta oni hoće da postignu paljenjem opštinske arhive. Mi znamo isto tako da smo mi seljaci ovim partizanima trn u oko, jer dokle god bude nas seljaka, u ovoj srpskoj zemlji neće nikada biti komunizma i komunista. Ali šta možemo mi da radimo kad smo goloruki.

– A da li ima nekih iz tvoga sela koji je odbegao u šumu?
– Ima ih, sinko, nekoliko. Mislim njih 4 ili 5, ali oni su već odavno kod partizana. Mislim da su neki od njih već i pobijeni.
A ko su ti ljudi?
– E, pa zna se ko su! Sve samo neradnici, dangube i lenštine. Selo je gotovo bilo odahnulo kad ih je nestalo, jer se znalo, čim nekome nešto pofali, da treba da traži baš kod ovih, koji su sad pobegli u partizanima. Rđa je to sama i niko od nas neće poželeti da se vrate u selo.

– A šta misliš stari o ratu? Ko će po tom mišljenju pobjediti?
– Šta mu ga znam, ko će pobjediti. Neka pobedi kogod hoće, samo da skinemo ove komuniste s vrata. Oni su naše najveće zlo. Da nije njih, iako smo pod okupacijom, moglo bi se nekako živeti. A kako će oni veliki da se obračunaju, to nije naša stvar.
– A zar nisi čuo, čiko, da su Engelzi prepustili Srbiju boljševicima?
– To nije moguće! Od koga si to čuo?
– Pa to je već stara stvar, o tome ceo Beograd priča!
– E, ako je tako, onda ne valja. To mu znači da će, ako pobjedi Rusija, i ovamo doći komunisti. Ne dao Bog! Sve, samo to ne! Mi znamo vrlo dobro šta nas čeka, ako dođu komunisti.

Nisam mogao da nastavim razgovor sa čikom Stojadinom, pošto je morao da siđe u Umčarima. Voz je jurio prema Beogradu, prema onom istom Beogradu gdje je komunistička partija uspela da zavede univerzitetsku i srednjoškolsku odmladinu. Kako bi dobro došao ovaj razgovor sa čikom Stojadinom mnogima od beogradskih fićfirića koji pojma nemaju da stub srpskog naroda, seljak, neće ni da čuje za komunizam. A neće da čuje zato, što je imao prolike da ga upozna, da vidi šta je komunizam učinio za vreme svoje strahovlade u Užičkoj republici, kao i u mnogim drugim prilikama.

(duhsrbije)

Recent Posts